Tokom 1997. godine, Eduardo Sančez i Danijel Mirik poslali su tri glumca u šumu da improvizuju nekakav filmski zaplet. Za takav koncept do tada niko nikada ranije nije ni čuo i svakako nije bilo jednostavno da se izvede. No, dve godine kasnije Sančez i Mirik su u rukama imali ono što danas znamo kao osvedočen hit i kultrni projekat “Veštica iz Blera”, koji je inspirisao celokupan svet podžanrova horora i postao je jedan od najpoznatijih horor filmova svih vremena.

Napravljem sa budžetom od svega 60.000 dolara film je imao svoju premijeru na Sandensu 1999. godine. Svega nekoliko sati nakon premijere, dva mlada reditelja su svoj film prodala “Artisan Entertainment” za 1.1 milion dolara. Bio je to horor film o kojem se najviše govorilo u te sezone, ali su bile neophodne godine dok snovi nisu postali stvarnost. Sančez i Mirik su, naime, koncept za ovaj film osmislili još 1991. godine dok su bili studenti filma na Centralnoj Floridi, a plan su počeli da sprovode u delo 1996. godine. A zbog nedovoljnih sredstava sve do 1997. godine nisu počeli sa kastinzima. Sančez i Mirik su morali da pronađu glumce koji se dobro snalaze i brzo razmišljaju, jer bez obzira na to koliko su minuciozan scenario napisali, dijalog je skoro u potpunosti bio improvizovan.

U jednom od najintenzivnijih filmskih iskustva koje je moguće zamisliti, glumci Heder Donahju, Džošua Leonard i Majkl S. Vilijams su igrali fikcionalizovane verzije samih sebe na putu za šume Merilenda ne bi li snimili dokumentarac o legendi takozvane veštice iz Blera. Ono što je ovaj projekat, između ostalog, činilo revolucionarnim je i činjenica da ni u jednom jedinom trenutku mi ne vidimo vešticu, a autori filma nisu koristili specijalne efekte da bi zaplašili publiku; umesto toga su imali iskrene reakcije glumaca koji, zapravo, nisu ni znali šta ih čeka sve u šumi. Film je uspeo da postigne mnogo sa vrlo malo sredstava da su se pretvorili u jednu od prvih viralnih marketinških kampanja i stvorili su kult sledbenika i obožavaoca čak i pre nego što se film pojavio u bioskopima. Ove nedelje “Veštica iz Blera” puni dvadeset godina od svoje premijere, a mi smo razgovarali sa njenim tvorcima o procesu stvaranja jedne od najlegendarnijih horor priča svih vremena.

Majkl S. Vilijams [“Majk”]: Nisam imao nikakvog profesionalnog iskustva osim prakse u SUNT New Paltz u periodu od četiri godine. Sam oglas je bio: “igrani film na šumskoj lokaciji” i mislim da je stajalo da je posredi improvizacija… I da je neophodno kampovanje. A ja volim obe stvari, tako da mi je to bilo zanimljivo. Improvizacija? Kako improvizuješ film? Tako da sam otišao na lokaciju. Na samom ulazu je visio znak pred ulazak u sobu koja je bila mali prostor 8×10 i izlepljena flajerima na kojima je pisalo “ukoliko dobijete ovu ulogu bićete izloženi veoma neprijatnim fizičkim situacijama, nikada nećete biti ugroženi, provodićete napolju veći deo vremena, a ako ovo nije nešto sa čime ste komotni, molimo vas da se ne prijavljujete na audiciju.”

Danijel Derik: Audiciju smo postavili tako da nam je omogućavala da veoma brzo procenimo sposobnost pojedinaca da improvizuju, a bi kada bi glumac potpisao ugovor, odmah potom bi videli stavku da su bili osuđeni na ubistvo pre dvanaest godina i da im se sprema komisija za puštaje na uslovnu slobodu.

Vilijams: Ed Sančez je sedeo za stolom sa još nekoliko osoba i samo je izgovorio: “Odležali ste deset godina od dvadeset, koliko je zatvorska kazna, i sada ste pred komisijom za uslovno puštanje na slobodu, šta imate da kažete u svoje ime?” Nije gledao moju traku, nije mi rekao dobro jutro, nije rekao ništa, prešao je odmah na improv.

Eduardo Sančez: [Heder] nas je preplašila, a nalazili smo se u prostoru za probanje u Njujorku, najmanje strašnom mestu na svetu.

Mirik: [Heder] je bila jedina osoba među stotinama prijavljenih na kastingu koje sam video u toku godine koja je na postavljeno pitanje zašto misli da bi trebalo da bude puštena na slobodu odgovorila sa: “Mislim da ne treba da budem puštena na slobodu.”

U toku pre-produkcije, reditelji su morali da se uvere da je sve na svome mestu ne bi li glumci mogli sami da snimaju. Ovo je uključivalo podučavanje veština kako da koriste svu opremu, zbližavanje sa njima u gradu i pripremanje sredstava za preživljavanje.

Mirik: Naš producent Greg Hejl, koji je bivši pripadnik vojnih jedinica, nas je opremio tim nekim gps sistemima. Imali smo ukupno dva, a glumci su imali jedan svoj i mi jedan svoj. Tri nedelje pre početka snimanja smo obišli sve lokacjie za snimanje u šumi, obeležili ih i pripremili tako da je sve bilo prilično metodično i dobro osmišljeno.

Sančez: Kada su se najzad našli u šumi želeli smo da se osećaju što je usamljenije moguće, tao da smo pokušali da ih treniramo i pripremimo za samo snimanje koliko god je to bilo moguće, a Majk, njega smo odveli na kratak kurs obrade zvuka i kako da napravi dobar zvuk na DAT mašini.

Mirik: Veći deo filma se zapravo konstituiše od snimaka Hi8 kamera, što je u prevodu značilo: uperi i snimaj. Veći deo optike je bio na automatskim podešavanjima, tako da je sam proces obuke trajao dan-dva.

Vilijams: Morao sam da naučim kako funkcioniše zvuk na DAT-u. Sve što je bilo snimano samom kamerom je značilo da je i zvuk isto sa kamere, ali svi crno-beli segmenti su, zapravo, snimani na DAT-u, što je prilično zastareo sistem snimanja.

Leonard: Nikada ranije nisam snimao na CP-16 kameri. U pitanju je zver od kamere koja se uglavnom koristila za emotovanja pre nego što je izmišljen video rekorder. Kada sam stigao u Merilend upoznao sam se sa pokojnom legendom Nilom Frederiksom koji je bio zadužen za to kako će film izgledati. Otišli smo bili dva dana na teren kako bismo samo snimali i kako bih se ja upoznao sa svim aspektima opreme i snimanja. Ali ni to me nije spasilo od sjebavanja tone materijala — cela priča o razlici između stopa i metra nakon što smo napustili kuću Meri Braun je bila stvarna priča. To je zapravo deo razgovora u kojem kažem kako sam sjebao merne jedinice kada sam kalkulisao kameru i da će zbog toga biti sjeban fokus.

Sančez: Odveli smo ih na Montgomeri koledž da se malo upoznaju sa tim prostorom, koje su kako kaže već upoznali, a potom smo ih vozikali po Merilendu ne bi li stekli malo uvid u to kakave je život tamo i ne bi li imali nekakvu predstavu o lokalnoj kulturi. Potom smo im dali magazine iz 1994. godine ne bi li se malo bolje upoznali sa lokalom. A sa Heder smo posebno radili na mitologiji. Ona je dobila temeljan plan i pregled cele stvari, jer smo osećali da je za nju najbolje da najviše zna o samoj veštici iz Blera nego ostali, jer je ona trebalo u filmu da bude neka vrsta stručnjaka na tu temu i da raspolaže svim informacijama. A potom, naravno, i osnove kampovanja.

Greg je bio zadužen za celokupnu lokaciju, navigaciju i orjentiring i kako da ih prebacimo sa jedne lokacije na drugu bez vođenja. Morali su da se upoznaju sa gps sistemima, kako da ih koriste, osnove preživljavanja, osnove bezbednosti i šta da rade u određenim situacijama.

Filming began on October 23, 1997 in Montgomery County, Maryland.

Sančez: Odveli smo ih na lokaciju, spakovali rančeve i pripremili sve za početak samog snimanja i većinu komunikacije u toku snimanja smo sa njima obavljali samo kada je nešto polazilo po zlu ili je iskrsavalo neko veoma važno pitanje na koje je trebalo odmah da se odgovori. Probali smo da ih pratimo prvih nekoliko dana, ali nam to nije pošlo za rukom. Bilo je, jednostavno, previše teško kloniti im se sa puta, a i nisi mogao ništa drugo da uradiš. Sve što si mogao je da ih posmatraš. Počeli smo samo da gledamo materijal kada se vrate sa snimanja i svidelo nam se šta smo videli, tako da smo stekli utisak da sve dobro funkcioniše i na kraju smo se ritosiljali ideje o tome da treba da ih pratimo. Veći deo posla se sveo na to da smo ih usmeravali kroz beleške koje su imali i pratili samo da se sve dešava prema planu i rasporedu.

Mirik: Došli bi na neko zborno mesto prema koordinatama, ugledali bi gajbicu za mleko i biciklističku zastavicu tako da bi znali da je to mesto za kampovanje. U gajbici bi bile trake 35mm za snimanje kao i individualna uputstva za svakog od likova. Svako bi dobio instrukcije da pročita svoje beleške, ali da ne saopštava drugima šta je pročitao.

Williams: Scene su vođene tim beleškama u kanisterima za film od 35mm koje smo ostavljali po šumi na tačno određenim lokacijama koje su određivali producenti i reditelji, pa su shodno tome i mapirali celokupunu lokaciju. Sve je unapred bilo programirano sa na takozvanim zbornim tačkama i smešteno u osam snimajućih dana. Na svakoj lokaciji je stajalo koja je sledeća i koliko je udaljena. Tako bi pogledali u kompas i znali bi da se na toliko i toliko dešava sledeća scena.

Mirik: Uspeli smo nekako da ih sprovedemo kroz celokupnu lokaciju bez horde ljudi oko njih, ali u isto vreme smo im davali instrukcije kako da razvijaju svoje karaktere.

Leonard: Noći kada je trebalo da odem, ekipa filma mi je ostavila belešku da sačekam da svi ostali zaspu, pa da se išunjam iz šatora. Sećam se da je na njoj pisalo: “Ako se bilo ko probudi, reci im da moraš da pišaš i beži sa te lokacije što je pre moguće.” Kada sam se išunjao, Ed, Den i Greg su me čekali. Smestili su me u kola i rekli su mi da je vreme da idem kući.

Mirik: Bilo je to osmodnevno snimanje sa pravim kampovanjem u šumi. Bilo je osmišljeno tako da ih gurnemo na ivicu i da u njima izazovemo iskrene reakcije. Vremenom smo im smanjivali porcije hrane, pa su bili i konstantno gladni. Nismo ih baš izgladnjivali, naravno, ali svakako se lakše iznerviraš ako ne jedeš redovne i obilne obroke. To je bila jedna od metoda preživaljavanja koju smo primenili sa njima unapred.

Vilijams: Recimo da je prvi dan bio sendvič i kesica čipsa za klopu. Drugi dan bi bio samo sendvič, a treći samo kesica čipsa. Četvrtog možda ne bi bilo ništa. Poslednjih nekoliko dana je bilo hrane taman da se održimo, ali ne previše. Smanjili su količinu hrane koju unosimo, što smo znali da će se desiti, ali nije bilo kao da nismo jeli četiri dana. Naša sigurnost nikada nije bila ugrožena. Celokupna ideja je bila da nam bude što je neprijatnije moguće bez izazivanja potencijalne opasnosti.

Mirik: Stalno smo se smejali čuvenoj Gregovoj izjavi glumcima. Rekao je nešto poput: “Vaša sigurnost nam je apsolutni prioritet, ali vaš komfor nije.”

Sančez: Bilo je kao pozorište u šumi, a mi igrali “Vešticu iz Blera”, tako da je s vremena na vreme bilo, kao, “Ponoć je, trebalo bi idemo i trčimo unaokolo ili šta god”, a svake noći smo imali plan da se podelimo u grupe i da pravimo najrazličitiju buku, pa još buke, pa ovo, pa ono i kada bismo odradili sve što nam je neophodno bismo bili u fazonu oko dva ujutru, okej, vreme je da se vratimo nazad pošto smo dobro preplašili glumce.

Leonard: Ljudi nas stalno pitaju da li smo zaista bili uplašeni kada su se reditelji i produkcija zezali sa nama i plašili nas u toku noći. Odgovor je… Ne baš, jer ono što se uglavnom dešavalo iza scena je da smo bili preumorni, gladni i vrlo često potpuno mokri. Postavili bismo bivak i zaspali i taman kada bismo utonuli u san, oni bi pustili kasetofon sa jezivim zvukovima dece van bivka. Tako da većinu onoga što čujete na filmu je, zapravo, pratilo kolektivno stenjanje i prenemaganje kada bismo shvatili da je vreme da se opet obujemo i izađemo napolje.

Vilijams: Prve dve noći se ništa nije događalo, a ubrzo nakon toga bi počinjalo… Pa mogao si da ih čuješ kako šetaju unaokolo, lome stvari, bacaju kamenje na drveće. I bilo je zapravo dosta kul, jer ni u jednom trenutku nisi mogao da vidiš gde su. Znao si da su oni, ali tvoj posao glumca je da staviš stvarnost po strani i da se fokusiraš samo na zvuk. To je na izvestan način stvorilo okolnosti u kojima je za nas bilo dosta jednostavno da poverujemo da je sve jezivo. Ali sa time na umu, treće, četvrte ili pete noći kada smo bili potpuno iscrpljeni sećam se da smo se budili i bili u fazonu: “Ljudi, čujete li ovo”, a ubrzo potom bi usledilo: “Da”, a potom i “Uf, da li zaista moramo da ustajemo i ponovo prolazimo kroz sve?”

Mirik: Želeli smo da održimo to stanje što je duže moguće, jer kako su odmicali dani glumci nisu znali ništa više od onoga što bi znali njihovi karateri u tom trenutku. Kada Džoš i Majk postavljaju pitanja Heder pred kamerom, to su prava pitanja.

Hederin monolog je postao jedan od kultnih trenutaka filma, čak toliko da i oni koji nisu nikada gledali film automatski prepoznaju tu scenu.

Mirik: BIlo nam je neophodno da imamo scenu, nakon što je Džoš nestao, kako priznaje da je zaista u potpunosti sjebala stvar. U scenariju je stajalo da postoji testimonijal u nekom trenutku kada priznaje sebi grešku i oprašta se. Reći će zbogom svojoj porodici, izviniće se, kao da se nalazi na brodu u sred Pacifika i umesto da je išla u određenom smeru, čak i kada su svi rekli ne, a sada tone… Šta bi izgovorila? Imali smo taj trenutak u scenariju dosta rano, ali smo dozvolili Heder da sama uzme kameru i da u tom svojevrsnom selfi monologu kaže šta bi njen karakter rekao svojoj porodici i prijateljima u trenutku kada shvati da je sve pogrešila i kada treba da se pomiri sa svojom sudbinom i onime što se dogodilo. Tada je Heder uzela kameru i odradila monolog koji znamo danas.

Kraj filma je bio jedan od najvećih izazova za tvorce. Snimljen je u Gregovoj kući, istorijskom zdanju s kraja 19. veka.

Sančez: Imao sam kasetofon, a nekoliko dana pre toga smo snimli Džoša kako viče. Postojao je segment u kojem je neko bio na spratu sa kasetofonom, neko bi bio dole, u podrumu, a ja sam bio napolju, u šumi, odmah iza šatora. Čim sam shvatio da su zaspali, pustio sam snimak.

Mirik: Znali su kako će da se odmota kraj filma. Kuća u kojoj se dešavala scena je možda jedini segment koji je tradicionalno sniman, jer je logistički bilo veoma komplikovano odraditi sve. Naš prvi snimak kako se približavaju kući je bio autentičan. Kada iskoračuju iz bivka i ugledaju kuću prvi put, tada su je zaista prvi put i ugledali.

Vilijams: Moje instrukcije za poslednju scenu su bile u stilu da će Majk čuti nešto večeras, ti ćeš to da ispratiš do kraja, sve dok te Heder ne dozove, a onda kada se to desi, ti ćeš da otrčiš skroz dole. Naravno, u tom trenutku nisam znao ni da je u pitanju kuća, tako da nisam znao ni šta znači da otrčim gore ili dole, niti znam šta ću da čujem. Uzeo sam bio radio aparat i javio Sančezu da ne razumem šta znače ove poslednje beleške. On mi je rekao da ne brinem i da ću sigurno znati šta znače kada dođe trenutak za to. Rekao sam okej i ugasio radio, legao da spavam i probudio sam se kada sam čuo Džošov glas preko kasetofona, pratio sam ga do kuće i kada sam je ugledao znao sam šta gore znači.

Mirik: Morali smo da mapiramo sve unapred, da odradimo svaki kadar ponaosob i na kraju snimimo sve to zajedno tako da izgleda kao jedna neprekinuta scena.

Pre Sandensa, autori filma su napravili sajt na kojem su se pravili da je nestanak glumaca pravi što je bila jedna od prvih viralnih kampanja na svetu. Kada je Artisan Enterainment video koliko je kampanja genijalna odlučili su da redizajniraju ceo sajt i da nastve sa forom da je priča stvarna.

Sančez: Sajt je pušten 1998. godine, pre Sandensa, a kada smo pravili sajt pretvarali smo se da je sve stvarno i položili smo celokupan sled stvari kako su se odvijale, sa malim biografijama Heder, Majka i Džoša, isporučili smo mitologiju slučaja, a postavili smo i Hederin dnevnik čime smo uveli ideju da je Hederina mama od nas tražila da montiramo materijal i da mi ovo uopšte ne reklamiramo. Nikakva lova nije uložena, samo se priča širila od uveta do uveta i na premijeri na Sandensu smo imali oko 10,000 ljudi na mejling listi što je bila prilično velika cifra za 1999. godinu, tako da nam je sajt baš puno pomogao.

Mirik: Artisan su uzeli koncept našeg sajta da je ovo kao prava stvar koja se desila u Merilendu i nastavili su da furaju tu priču. Kada smo stigli u Kan napravili su flajere u stilu nestalih lica i dali zaposlenima da idu po Kanu i da ih dele. To je napravilo ogroman efekat. Prvih nekoliko nedelja prikazivanja ljudi su zaista mislili da su u pitanju nestala lica i sve dok ekipa filma nije počela da gostuje po televizijskim emisijama, pa su ljudi skapirali da je u pitanju, ipak, film. Ali nastavila se ta fora neko vreme.

Leonard: Bilo je to dosta smešno, ali je nekako funkcionisalo. Kao individui mi je bilo dosta bizarno, jer smo u filmu koristili prava imena. Naše roditelje su zvali i izjavljivali im saučešće. Kada je tajna najzad izašla na videlo, neki ljudi i dalje nisu verovali. Mislili su da smo glumci koji su unajmljeni da glume Džoša, Majk i Heder kako bi skrenuli pažnju sa toga da je napravljen “snaf” film. Do današnjeg dana su preživele nekakve teorije zavere u vezi sa svime ovime.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.