Istinu o tome kako je provela poslednje dane i o čemu je razmišljala Dijana je ponela sa sobom, a samo njena porodica zna koliko su bili bolni poslednji dani i sati dok se gasio najlepši osmeh njihove ćerke, sestre i tetke.

Svoj život u dobru i zlu nesebično je delila sa svima, bila aktivna na društvenim mrežama gde se nije moglo naslutiti da opaka bolest ponovo dobija svoju bitku.

Poput princeze u dugoj toaleti i sa osmehom koji leči, petog juna pozirala je presrećna na bebi šaueru.

U iščekivanju nećake koja nosi njeno ime, Dijana Milojković nije ni slutila da neće stići da uživa u njenom odrastanju. Radovala se srećnim vestima i godinama koje dolaze. Ali je sudbina htela drugačije. Iako se dve godine borila sa osmehom na licu, poslednjih mesec dana sve se promenilo. Šta je 30 dana u odnosu na 730 onih kojima je hrabro prkosila?

Svi su bili uvereni da će se izvući, poput onih dana kada su stizale zastrašujuće prognoze lekara, a ona se sa njima hvatala u koštac. Niko nije verovao da će bolest pobediti njenu želju za životom i planove koje kovala iz dana u dan, ali njen osmeh se gasio. Dobila je mnoge bitke, ali ne i rat. Da joj ponestaje snage i oružja za borbu sa neravnopravnim neprijateljem moglo se naslutiti još tog kišnog juna kada se povukla sa društvenih mreža.

– Ja ne odustajem jer lek je svuda oko nas, samo ga treba pronaći. Treba slušati svoj organizam i telo, raditi ono što mu najviše prija. Iz prirode uzimam sve ono što znam da je zdravo i da može da mi pomogne. Organizam treba da bude u alkalnom stanju, a to možemo postići sirovom ishranom. Izbacila sam slatkiše, meso i mlečne proizvode, a nabacila osmeh – rekla je Dijana Milojković pre dve godine.

Svi koji je poznaju znali su da želi tiho da ode. Usledili su apeli za krv koja joj je potrebna i tišina. Duga tišina. Ni slovo, ni reč nešto više od mesec dana.

Nikada nije želela sažaljenje, zato njeni profili na društvenim mrežama obiluju slikama srećnih momenata, uvek nasmejana i sređena, pratila je modu uporedo sa lekarskim rezultatima, nikada nije odustala od toga da bude dostojanstvena u borbi, lepa, graciozna i ženstvena.

Ni najzdravije žene na ovoj planeti nisu sijale tom radošću života kao ona, a bilo je dana kada je bilo itekako teško staviti alajner i obuti štikle, naročito nakon terapija. Ali to je za nju bio još jedan izazov.

Više nažalost ne može da čuje poruke svih ljudi koji se opraštaju od nje, vapaje bolesnih kojima je svojim primerom ulivala nadu, ne može da vidi suze i tugu svoje porodice ali je sigurno sklopila oči svesna šta je za poslednje dve godine svojim rečima i osmehom ostavila čovečanstvu.